RACIONALNA I TRADICIONALNA FITOTERAPIJA

Većina svetske populacije oslanja se na tradicionalno lečenje lekovitim biljem. Saznanja o efektima upotrebe određenih biljaka prenosila su se vekovima sa kolena na koleno i čine važan deo etno-medicine. Težnja da se znanja o lekovitim materijama i njihovoj primeni sistematizuju postojala je od davnina, o čemu svedoči i delo „De Materia Medica“ grčkog lekara Pedaniusa Dioskoridesa iz prvog veka Nove ere. Ovo obimno delo koje sadrži pet tomova, više od petnaest vekova bilo je osnov izučavanja lekovitih supstanci i njihove primene. Empirijske metode, preciznost opisa i analiza i danas su osnove monografija lekovitih supstanci u svim farmakopejama.

Farmakopeja predstavlja zbirku propisanih normi i standarda za supstance i izradu lekova kojima se određuju njihova identifikacija, karakteristike, kvalitet, način pripremanja i analiza.

Osnovu fitoterapije čine droge – u farmaciji, pod ovim pojmom podrazumevaju se lekovite sirovine poreklom iz prirode.

Biljne droge su shodno tome, lekovite sirovine biljnog porekla – suvi (celi ili usitnjeni) delovi biljaka ili biljnih organa koje sadrže farmakološki aktivna jedinjenja i koji se mogu koristiti za ekstrakciju ili pripremu lekovitih preparata. Pojedine neprerađene biljne izlučevine (sokovi, smole, ulja) takođe se smatraju biljnim drogama.

Biljni preparati podrazumevaju sečene ili sprašene biljne supstance, tinkture, ekstrakte, etarska ulja, ceđene sokove ili prerađene biljne izlučevine, i dobijaju se ekstrakcijom, destilacijom, ceđenjem, prečišćavanjem, koncentracijom ili fermentacijom biljne droge.

Biljne droge i biljni preparati sadrže aktivne supstance – jedinjenja sa dokazanim farmakološkim delovanjem.

Biljni lekovi su lekovi su lekovi čiji su aktivni sastojci isključivo supstance biljnog porekla, biljnii preparati ili kombinacija supstanci biljnog porekla i biljnih preparata. Biljni lekovi takođe moraju zadovoljiti određene zahteve: stavljaju se u promet u određenoj jačini, farmaceutskom obliku i pakovanju i sadrže aktivne supstance koje ponovo uspostavljaju, poboljšavaju ili menjaju fiziološke funkcije putem farmakološkog ili metaboličkog dejstva.

Tradicionalni lekovi su lekovi koji mogu biti zasnovani na naučnim principima i rezultat su tradicionalnih terapijskih pristupa, pri čemu postoji dovoljno podataka o tradicionalnoj upotrebi leka, pokazano je da nije štetan pri propisanim uslovima primene, kao i da se mogu očekivati njegovi farmakološki efekti ili njegova efikasnost na osnovu njegove dugotrajne upotrebe i iskustva. Da bi lek bio registrovan kao „tradicionalni lek“ potrebno je dokumentovati da se nalazi na tržištu i u upotrebi najmanje 30 godina i da je njegova upotreba dokumentovana u zapadnoj Evropi najmanje u periodu od poslednjih 15 godina.

Racionalna fitoterapija koristi naučno priznate metode: analitičke, farmakološke i kliničke studije, kako bi se dokazali kvalitet, efikasnost i bezbednost lekova biljnog porekla. Postupak je jednak postupku koji se primenjuje za sintetske supstance.

Racionalna fitoterapija koristi u terapeutske svrhe lekovito bilje ili njegove delove ili preparate na bazi lekovitog bilja čiji je kvalitet, efikasnost i neškodljivost naučno dokazana. Tradicionalna fitoterapija je zasnovana isključivo na posmatranju i praktičnom iskustvu o upotrebi biljnih preparata koji još uvek nisu podvrgnuti naučnim metodama ispitivanja, čija efikasnost i neškodljivost stoga ne mogu biti naučno argumentovane, ali su potvrđene dugotrajnim posmatranjem i redovnim kontrolama. Uprkos nastojanjima istraživača, granica između racionalne i tradicionalne fitoterapije često ostaje neprecizna.