PRIMENA LEKOVITOG BILJA: SAVREMENI IZAZOVI

Uprkos razvoju medicine i savremenih metoda lečenja koji uključuju brojne sintetske lekove, primena lekovitog bilja ne gubi na značaju ni danas, naprotiv, proizvodi od lekovitog bilja se nalaze među prvim sredstvima za kojima posegnemo radi ublaženja zdravstvenih tegoba. Ovi proizvodi su lako dostupni, svima dobro poznati, uglavnom bezbedni za upotrebu, gotovo da i ne izazivaju nuspojave i veoma se dobro podnose.

Savremena zakonska regulativa omogućuje da se proizvodi od lekovitog bilja na tržištu nađu kao namirnice, dodaci ishrani, dijetetski proizvodi, tradicionalni lekovi ili biljni lekovi, i za svaku od ovih kategorija važe posebni uslovi koje proizvod treba da zadovolji pri registraciji i puštanju u promet. Upravo ove razlike u kategorizaciji mogu dovesti do konfuzije kod korisnika proizvoda od lekovitog bilja, obzirom da se sam pojam „lekovito“ gotovo automatski dovodi u vezu sa lekom i shodno tome kategorijom „biljnih lekova“. Realna situacija je da je baš u toj kategoriji biljnih lekova najmanje registrovanih proizvoda.

Biljni lekovi se od sintetskih lekova, koji uglavnom sadrže jednu ili mali broj aktivnih supstanci, pre svega razlikuju u tome što sadrže mnoštvo aktivnih supstanci, od kojih čak za sve nije poznat ni hemijski sastav, a njihovo dejstvo na ljudski organizam je rezultat interakcije i sinergije svih prisutnih jedinjenja. Iako se biljni lekovi generalno dobro podnose, njihova upotreba nosi podjedanake rizike kao upotreba bilo kog drugog leka, stoga proces registracije i puštanja u promet biljnog leka nužno mora proći sve etape koje se zahtevaju za sintetske lekove.

Kada se radi o sintetskim lekovima, veliki broj hemijskih supstanci se sintetiše i testira u laboratorijama, a ona jedinjenja sa najvećim potencijalom delovanja na određene fiziološke procese se potom testiraju na laboratorijskim životinjama. Najčešće tek posle nekoliko godina intenzivnih istraživanja pojedine supstance prelaze u sledeću etapu testiranja, pre svega na zdravim osobama, pa potom na obolelima.

Formulisanje sintetskog leka: od ideje do aktivne supstance

Pre započinjanja rada na formulisnju nove aktive supstance, istraživači treba da odgovore na brojna pitanja: za koju bolest ili simptom će molekul biti upotrebljen? da li za time zaista postoji potreba? da li nova otkrića u bazičnim studijama otvaraju nove perspektive i mogućnost stvaranja novog leka? kakve prednosti novi lek može imati u odnosu na već postojeće lekove? hoće li njegov razvoj zahtevati mnogo novca i napora? da li će čitav proces biti finansijski isplativ? Samo u slučaju da je odgovor na sva ova pitanja pozitivan, rad na projektu može početi.

Laboratorijska istraživanja okupljaju stručnjake različitih profila: lekare, farmaceute, biologe, hemičare, tehnologe i mnoge druge, koji sarađuju u potrazi za hemijskim jedinjenjem ili biološkim sistemom koji ima potencijal terapeutskog delovanja na organizam. Stoga se pre svega definiše cilj – povezanost sa fiziološkim procesom na koji će budući lek delovati.

Kriterijumi koje mora zadovoljiti aktivna supstanca

• Jedinjenje mora biti dovoljno stabilno kako bi u organizmu dostiglo ciljno mesto delovanja bez da se usput degradira do neaktivnog oblika
• Potrebno je da ima specifičnu moć vezivanja za ciljno mesto (odgovarajuće receptore) i dovede do fiziološkog efekta u skladu sa ciljem istraživanja
• Ne treba da se akumulira u organizmu, već da bude razgradiva i da je organizam eliminiše nakon izvesnog vremena
• Ne treba da bude toksična čak iako se preporučena doza premaši više puta
• Neželjeni efekti ne treba da budu značajni i korist od upotrebe treba da uveliko premaši nelagodnost zbog pratećeih efekata
• Ne treba da dovede do opasnih interakcija sa drugim lekovima ili hranom
• Ne treba da bude teratogena
• Treba da ima mogućnost transformacije i proizvodnje u velikim serijama

Formulisanje biljnog leka: od odgovarajućeg ekstrakta do optimalnog farmaceutskog oblika

Kada su u pitanju biljni lekovi, fiziološki efekti koji se od budućeg leka mogu očekivati uglavnom su poznati obzirom na iskustva tradicionalne upotrebe. Stoga se veliki deo istraživanja odnosi na iznalaženje tehnoloških rešenja za dobijanje odgovarajućih ekstrakata, pri čemu se testiraju različiti rastvarači, ili na izolovanje jedinjenja ili grupe jedinjenja koja su označena kao nosioci dejstva. Izbor pomoćnih supstanci za konačno formulsanje farmaceutskog obika je takođe veliki izazov, obzirom na prisustvo brojnih jedinjenja u samom ekstraktu i mogućnost interakcija sa pomoćnim supstancama.

Biljni lekovi takođe moraju zadovoljiti sve kriterijume navedene za aktivnu supstancu sintetskih lekova.

Laboratorijska i klinička ispitivanja se odvijaju po etapama koje su jednake za sintetske i biljne lekove

Preklinička ispitivanja predstavljaju prvu fazu laboratorijskih istraživanja potencijalnih lekova. Pre svega se utvrđuju mogući štetni efekti, kojima se bave toksikolozi. Cilj ovih istraživanja je da se dobiju odgovori na pitanja: da li supstanca toksična? ako jeste, u kojoj koncentraciji? postoji li rizik od kancerogenog ili teratogenog dejstva? može li dovesti do izmene genetskog materijala? Neka od ovih pitanja mogu biti razrešena in vitro studijama, zahvaljujući kulturi tkiva ili izolovanim ćelijama organa, ali je za pouzdane odgovore neophodno ispitivanje ponašanja aktivne supstance u čitavom organizmu, obzirom da laboratorijske metodene nisu u mogućnosti da reprodukuju kompleksne procese i uslove prisutne u živom organizmu.

Ogledi na životinjama su sledeća faza koja omogućuje da se utvrde potencijalne opasnosti upotrebe aktivne supstance pre nego što se novi lek ispita na ljudima i pusti u upotrebu. U mnogim slučajevima testiranje na životinjskim modelima, najčešće miševima, su propisana zakonom kao neophodna etapa potrebna za registraciju i odobrenje za upotrebu leka.

Sve osobe koje su uključene u izvođenje ovih ogleda obavezne su da ih izvode na način kojim se poštuje život životinja i da ih koriste u najmanjem mogućem broju. Životinje koje se koriste u istraživanjima uzgojene su isključivo za namenu istraživanja u striktno određenim uslovima, i svako testiranje na životinjama je podvrgnuto strogom nadzoru i izvodi se samo uz posebnu dozvolu. Samo stručno obučeni istraživači imaju dozvolu da obavljaju ova istraživanja, a sve aktivnosti koja se izvode na životinjama su podložna zakonu o zaštiti životinja.

Kliničke studije

Istraživanja na ljudima neophodna za puštanje leka u promet organizuju se u četiri faze, uzimajući u obzir mogućnost da se dve faze mogu preklapati u vremenu i određena ispitivanja raditi paralelno. Kliničke studije su etapa koja nastupa samo ukoliko aktivna supstanca ili odgovarajući ekstrakt opravdaju očekivanja tokom laboratorijskih istraživanja. U slučaju pojave značajnih neželjenih efekata tokom laboratorijskih istraživanja, kliničke studije se ne preduzimaju, a u slučaju pojave značajnih neželjenih efekata pri testiranju na zdravlim ljudima, kliničke studije se odmah prekidaju. Kliničke studije se odvijaju na sledeći način:

Faza 1: Nova supstanca se testira na određenom broju zdravih subjekata ispituju se svojstva molekula, tolerancija organizma, mehanizam delovanja i ponašanje u organizmu.

Faza 2: Cilj je utvrđivanje efikasnosti molekula i definisanje načina upotrebe – određivanje najmanje doze aktivne supstance koja dovodi do maksimalnog fiziološkog efekta. Ova ispitivanja se vrše na malom broju pacijenata obolelih od bolesti čijem lečenju je namenjena aktivna supstanca – predmet istraživanja.

Faza 3: Pristupa se tretiranju najvećeg mogućeg broja obolelih osoba budućim lekom. Ova faza ima za cilj da se utvrdi efikasnost i dobra tolerancija molekula i omogućije da se proceni odnos koristi i rizika upotrebe. Statistička obrada podataka omogućije optimizaciju načina upotrebe i farmaceutskog oblika leka.

Faza 4: Nastupa pošto je novi lek uspešno prošao prve tri faze studija i traje sve vreme dok važi dozvola za upotrebu leka. Tokom ove faze prikupljaju se podaci o upotrebi leka kod specifičnih grupa pacijenata, kao što su deca, starije osobe, trudnice, ili pacijenti koji boluju od više bolesti i koriste i druge lekove. Takođe se ispituju retki neželjeni efekti ili prijavljene interakcije sa drugim lekovima. U okviru farmakovigilance benefit i rizik upotrebe nadgledaju se sve vreme trajanja registracije i dozvole za upotrebu leka.

Zakonska regulativa u oblasti biljnih lekova je detaljna i rigorozna, jer su kao i sintetski lekovi, i biljni lekovi namenjeni za primenu kod ozbiljnih zdravstvenih stanja koja zahtevaju redovan medicinski nadzor i kontrolu lekara.

Kada su u pitanju tradicionalni biljni lekovi, obzirom da se radi o lekovima koji su po svom sastavu i nameni predviđeni za primenu bez lekarskog nadzora, zakonska regulativa zahteva odgovarajuću dokumentaciju koja podrazumeva dokaze da se lek nalazi u upotrebi najmanje 30 godina (od čega bar 15 godina na teritoriji zemalja Evropske Unije). Osim toga, neophodno je priložiti dokumentaciju o njegovoj tradicionalnoj upotrebi, podatke o farmakološkim efektima i neškodljivosti pri preporučenom doziranju i načinu upotrebe, kao i dokaze o efikasnosti na osnovu iskustava njegove dugotrajne upotrebe.