PRIMENA LEKOVITOG BILJA: GRANICE ODGOVORNOSTI

Zdravlje pojedinca i čitave ljudske zajednice na lestvici ljudskih vrednosti u svim društvenim sistemima zauzima najvišu poziciju. Definicija zdravlja koju promoviše i Svetska Zdravstvena Organizacija glasi:

Zdravlje je stanje potpunog telesnog, psihičkog i socijalnog blagostanja a ne samo odsustvo bolesti i iznemoglosti

Iz ove definicije proizlazi da su važni uslovi za održanje zdravlja osim genetike i životnih navika svake ljudske jedinke, i odgovarajuća ishrana i uslovi stanovanja, dostupnost obrazovanja, stabilni prihodi, stabilan i zdrav eko-sistem u kome se živi, održivost resursa, socijalna pravda, dostupan i pravičan zdravstveni sistem, i život u mirnodopskim uslovima.

Svest o tome da je očuvanje zdravlja pojedinca vitalno za održanje i funkcionisanje svake društvene zajednice bila je na visokom nivou još u Antičko doba. Drevne države su takođe imale ustanovljene sisteme i službe zadužene za brigu o ispravnoj vodi za piće, za uklanjanje otpada, zaštitu od prirodnih nepogoda i neophodnim uslovima za organizovanje života u naseljima. Stanja dobrog zdravlja ili bolesti smatrana su „darovima bogova“ stoga su se lečilišta organizovala pri hramovima i svako lečenje uz primenu tada poznatih lekovitih sredstava podrazumevalo je i religijske rituale, molitve i prinošenje žrtava bogovima. Nažalost, dostupnost lečenja obolelog bila je ograničena mnogim faktorima, i bilo je privilegija viših socijalnih slojeva. U nekim regionima drevne Kineske carevine vladalo je verovanje da je lekar odgovoran za zdravlje članova zajednice, pa su mu redovno plaćali određenu sumu novca – namet –  dok su bili zdravi, a on je stoga u slučaju bolesti pojedinca imao za obavezu da obolelog leči besplatno. Savremeni modeli zdravstvenih osiguranja baziraju se na sličnom principu i predstavljaju vid solidarnosti, gde svi pojedinci izdvajaju novčana sredstva u zdravstvene fondove, iz kojih se kasnije pokriva najveći procenat troškova lečenja u slučaju bolesti, kako bi lečenje bilo dostupno svakoj osobi bez obzira na socijali status.

Zdravstvene tegobe i bolesti predstavljaju veoma raznorodnu grupu poremećaja – od sasvim blagih i prolaznih gde dobre rezultate daje primena određenog higijensko-dijetetskog režima i lekovitog bilja, do ozbiljnijih i dugotrajnijih poremećaja kada je neophodno konsultovati lekara i primeniti medikamentoznu terapiju, do najtežih koji uz to zahtevaju operativno zbrinjavanje ili kombinovanu primenu više medicinskih metoda.

Obzirom na tradiciju upotrebe koja seže u daleku prošlost, i bogata iskustva u njegovoj primeni, lekovito bilje i proizvodi na bazi lekovitog bilja su među prvim sredstvima za kojima posegnemo u slučaju zdravstvenih tegoba. Široka dostupnost, blagotvorna dejstva na harmonizaciju fizioloških procesa, iskustva narodne medicine o efikasnosti i uverenje o neškodljivosti upotrebe lekovitog bilja bazirano na tradicionalnoj upotrebi, čine da se ovim proizvodima, prema statistikama Svetske Zdravstvene Organizacije, leči oko 80% svetske populacije. Uz ovu statistiku dolazi i podatak da je procenat troškova lečenja lekovitim biljem pokriven sistemima zdravstvenih osiguranja zanemarljiv, da dostupnost primene zavisi od platežne moći korisnika, čime čitava slika solidarnosti i pravičnih zdravstvenih sistema na svetskom nivou dobija drugačiju dimenziju.

Pitanju održivosti i dostupnosti lekovitog bilja kao prirodnog resursa u svim državama i društvenim zajednicama posvećuje se velika pažnja. U savremeno doba brojni aspekti ovog pitanja uređeni su zakonskim odredbama koje imaju za ciljeve osim bezbednosti za primenu, i održivost i zaštitu prirodne vegetacije, njen opstanak u optimalnim ekološkim uslovima ili obezbeđenje uslova uzgoja lekovitog bilja koji omogućuju dobijanje sirovine čiji kvalitet odgovara propisanim zahtevima. Postojanje i dosledna primena zakonskih odredbi i pravilnika koji uređuju ovu oblast, dokazi su da se drušvene zajednice odgovorno odnose prema zdravlju stanovništva.

Lekovito bilje i proizvodi od lekovitog bilja za ljudsku upotrebu mogu biti registrovani i pušteni u promet u obliku čaja, dijetetskog proizvoda, tradicionalnog biljnog leka ili biljnog leka. Svaka od ovih kategorija proizvoda podleže posebnoj zakonskoj regulativi i zahtevima kvaliteta propisanim odgovarajućim aktima:  „Pravilnikom o kvalitetu čaja, biljnog čaja i njihovih proizvoda“, „Pravilnikom o zdravstvenoj ispravnosti dijeteskih proizvoda“ i „Zakonom o lekovima“. Na izradi svakog od ovih pravilnika i zakona radili su timovi stručnjaka različitih profila, uz primenu savremenih saznanja i konsultovanje pravilnika, zakona i iskustava drugih država,  kako bi finalni proizvodi proizvedeni u saglasnosti sa pravilnicima bili efikasni i njihova upotreba bezbedna za kranjeg korisnika.

Dok je upotreba većine proizvoda od lekovitog bilja registrovanih kao biljni lekovi oblast primene koja je pod nadzorom lekara odgovornog za lečenje obolelog, ostale kategorije proizvoda od lekovitog bilja nalaze se u slobodnoj prodaji i svako ih može koristiti za samolečenje

Dragocenu pomoć u izboru odgovarajućeg proizvoda za ublažavanje tegoba mogu svojim savetima pružiti farmaceuti, a u medijima se takođe može naći mnogo informacija koje obrađuju ovu oblast, uključujući i iskustva korisnika o delovanju i efikasnosti proizvoda.

Čajevi su najčešći oblik primene lekovitog bilja, i prozvodi iz ove kategorije su najčešće registrovani prema zahtevima Pravilnika o kvalitetu čaja, biljnog čaja i njihovih proizvoda koji garantuje da se u slobodnoj prodaji mogu naći osim zelenog i crnog čaja i biljni čajevi blagog dejstva, dok je slobodna prodaja otrovnog/toksičnog bilja zabranjena. Biljni čajevi iz ove kategorije koriste se kao namirnice, i mogu se koristiti kao svakodnevni napici za uživanje.

Poštovanje zahteva kvaliteta koje postavlja Pravilnik o zdravstvenoj ispravnosti dijetetskih proizvoda od lekovitog bilja, obzirom da se i ova kategorija proizvoda nalazi u slobodnoj prodaji, obezbeđuje da je dijetetski proizvod neškodljiv i bezbedan za upotrebu, da se njegovo delovanje ograničava na podršku fiziološkim procesima i da se ne može koristiti u cilju lečenja.

Kategorija tradicionalnih biljnih lekova obuhvata grupu proizvoda čiji su lekoviti efekti dokazani iskustvima dugotrajne upotrebe obzirom da se u upotrebi nalaze više od 30 godina.

Ipak, granice između ovih kategorija proizvoda koji su dostupni u slobodnoj prodaji nisu uvek precizne: čaj od cveta kamilice, na primer, može biti registrovan i kao biljni čaj (napitak koji se koristi kao namirnica u svakodnevnoj ishrani) i kao tradicionalni biljni lek (obzirom na dokazana lekovita svojstva i medicinske indikacije).

Uprkos sve većem broju naučnih studija i na njima zasnovanih informacija o delovanju lekovitog bilja, ono što korisnike može dovesti u nedoumicu pri izboru odgovarajućeg proizvoda je i nedostatak podataka o bezbednosti upotrebe tokom dečjeg uzrasta i tokom perioda trudnoće i dojenja za većinu biljaka koje su u upotrebi. Obzirom da bezbednost upotrebe nije dokumentovana kontrolisanim naučnim studijama, iako ne postoje podaci o štetnosti upotrebe, u većini monografija se za ove kategorije korisnika navodi ograničenje. Ovo stanje deluje kao žačarani krug iz koga nema izlaza: obzirom na nepostojanje podataka, upotreba se ne savetuje, pošto se upotreba ne savetuje proizvod se ne upotrebljava, što dalje onemogućava uspostavljanje informacije o bezbednosti. Kako studije bezbednosti zahtevaju ispitivanja na velikom broju dobrovoljaca, sasvim je razumljivo da će ovo pitanje verovatno duže ostati nerešeno iz razloga sasvim prirodne i opravdane potrebe roditelja da svoje dete zaštite od svakog rizika. Iz vida se obično gubi činjenica da su proizvodi od lekovitog bilja u upotrebi milenijumima a da su naučne studije i monografije o lekovitom bilju ESCOP-a i Svetske Zdravstvene Organizacije stare tek nekoliko decenija. Stoga ograničenje „ne preporučuje se usled nedostatka dokaza o bezbednosti“ korisnika može staviti pred izbor da proizvod ipak upotrebi jer se nije pokazalo da je štetan, ili da od upotrebe odustane usled nedostaka podataka o bezbednosti. Još jedna nedovoljno dokumentovana oblast primene lekovitog bilja je upotreba uz određene kategorije lekova, što takođe otežava donošenje odluke kada korisnik već koristi medikamentoznu terapiju. Kada odluku o upotrebi nekog proizvoda u ovakvim situacijama treba doneti, neophodno je proceniti odnos moguće koristi i rizika od upotrebe o čemu odgovarajući savet i stručno mišljenje može dati lekar koji ima uvid u stanje zdravlja korisnika i ostalu terapiju koji oboleli koristi.

Iako većina nas o sopstevnoj odgovornosti za nastanak poremećaja zdravlja i bolesti ne razmišlja previše, trenutak kada se tegobe pojave neizbežno nameće potrebu da se pitanjem ozdravljenja ozbiljno pozabavimo. Na ovom mestu pomenula bih izreku kojom je Prof. dr Miroslav Draškoci, koga se sećam sa velikim poštovanjem, počinjao prvo predavanje iz Farmakologije:

„Primum – non nocere“

U prevodu sa latinskog: „Pre svega – ne naškodi“ – pravilo koje svaki lekar i svaki zdravstveni radnik primenjuje u svom radu. Ovim pravilom bi se trebalo rukovoditi i pri izboru sredstava i akcija preduzetih za samolečenje, kako bi ozdravljenje bilo brzo i potpuno a stanje dobrog zdravlja dugotrajno.