KLEKA (Juniperus communis L.)

Čest stanovnik četinarskih šuma, kleka može rasti kao patuljasti žbun, kao grm koji dostiže 4m visine ili kao drvo, čije stablo može dostići visinu i do 12m. Njeni igličasti listovi, smešteni u trodelne pršljenove, u početku su svetlo zelene boje, dok kasnije potamne i dobiju plavkasto belu crtu po sredini gornje strane. Kleka je dvodoma biljka: postoje „muška“ i „ženska“ stabla koja nose jednopolne cvetove. Muški cvetovi se sastoje od mnogo prašnika u pršljenu, dok su ženski cvetovi šišarke sačinjene od 3 semena pupoljka obavijenim sa 3 ljuske. Gornji deo šišarke je mesnat i transformiše se u bobicu koja je prve godine zelena i jajstog oblika, dok u drugoj godini dozreva u tamnu plavičastu bobicu. Ponekad ciklus dozrevanja potraje i tri godine. Miris bobice je aromatičan i balzamičan, a ukus gorko-slatkast, dok igličasti listovi imaju smolast i gorko aromatičan ukus, a čitava biljka širi prijatan miris. Cveta od aprila do juna, a polodovi sazrevaju tek u oktobru sledeće godine. Raste na severnoj hemisferi od Evrope do Azije, u podnožju Himalaja, u Severnoj Africi i Severnoj Americi,  na nadmorskim visinama do 3500 m. Njena prirodna staništa su planinski pašnjaci, kamenjari i krečnjačke podloge, suvi obronci dobro izloženi suncu. Pripada porodici Cupressaceae.

Lekovitost kleke poznata je od Antičkog doba

Najstariji tekstovi o kleki nalaze se u Ebersovom papirusu, egipatskom medicinskom tekstu iz 1580. godine pre Nove Ere. Kleka se pominje kao sastojak brojnih preparata za lečenje mnoštva različitih oboljenja.U staroegipatskoj civilizaciji, bobice kleke korišćene su za ublažavanje digestivnih tegoba i bolova, kod urinarnih tegoba i kod edema. Dioskorid, tokom I veka Nove Ere, u svojim delima ukazuje na delotvornost njene upotrebe u lečenju urinarnih tegoba i u borbi protiv kašlja.

Veliko poštovanje za njena lekovita svojstva imao je i Hijeronimus Bok – u svom delu o lekovitom bilju iz 1577 godine naveo je: „lekovite osobine kleke je gotovo nemoguće nabrojati“.

U tibetanskoj medicini, iglice himalajske kleke (Juniperus skuamata) smatraju se prvim lekom kod „bubrežne groznice“ (infekcije urinarnog trakta) i zapaljenja zglobova sa sinovijalnim otokom, dok se bobice smatraju izvorom snage i vitalnosti.

Za njena lekovita svojstva odgovorno je prisustvo brojnih aktivnih sastojaka

Kao biljna droga najčešće su u upotrebi sušene bobice kleke – Juniperi fructus, koje treba sušiti prirodnim putem, na tamnom, promajnom mestu, kako bi se maksimalno očuvao sadržaj etarskog ulja. Od plodova se ekstrakcijom dobiva i etarsko ulje – Juniperi ateheroleum, dok se destilacijom stabla dobiva smolast ekstrakt – Oleum Cadinum, koji je bio oficinalan po starijim farmakopejama i koristio se za izradu lekovitih masti. Za pečenje rakije koriste se sveže obrane bobice kleke. Kleka se koristi i kao začin za jela od mesa i povrća, i u industriji alkoholnih pića za aromatizaciju džina.

Osnovni nosilac lekovitog dejstva kleke je etarsko ulje koje sadrži aromatična jedinjenja (pinen, sabinen, beta mircen, alfa-terpinen, alfa-terpinolen, p-cimen, kamfen, limonen). Osim etarskog ulja bobice sadrže smolu, vosak, pentozan, pektin, tanine (proantocijanozid), flavonoide i biflavonoide, diterpene, gorko jedinjenje juniperin, kumarine (umbeliferon), organske kiseline (mravlju, sirćetnu, jabučnu), invertni šećer, grožđani šećer, inizitol, i mineralne soli kalcijuma, kalijuma i mangana.

Mladi izdanci sadrže i dosta vitamina C, proantocijanidine i flavonoide, dok su u stablu prisutni seskviterpeni, diterpeni, tanini, lignani, sigmasterol.

Lekovita svojstva kleke su mnogobrojna…

Osim u obliku čajnog napitka, najstariji oblik primene ove lekovite bljke je rakija klekovača – omiljeni narodni lek koji pouzdano ublažava želudačne tegobe, donosi olakšanje kod bronhijalnog katara, astme, bolesti bubrega i bešike, gihta, dok se kod išijasa i reumatizma koristi za masažu.

Zahvaljujući mnoštvu aktivnih sastojaka, bobice kleke ublažavaju oksidativni stres i upalne procese, ublažavaju bolove i deluju antiseptično onemogućavajući razvoj patogenih bakterija i gljivica.

Prisustvo terpenskih jedinjenja je odgovorno za povećanje glomerularne filtracije, pri čemu, u slučaju povećanog unosa može doći do iritacije bubrežnog parenhima, stoga se savetuje strogo pridržavanje propisane doze i oprez u upotrebi. Aromatična jedinjenja prisutna u etarskom onemogućavaju i taloženje mokraćne kiseline, tako da je čaj od bobica kleke odlično je sredstvo protiv vodene bolesti i hroničnog katara bešike.

Antiinflamatorna svojstva etarskog ulja zapažaju se i pri lokalnoj primeni, obzirom da lako prodire u dublje slojeve kože usled sadržaja lipofilnih jedinjenja: kod bolesti zglobova primenjeno u vidu lekovitih masti prodire u dublje slojeve tkiva i njegovo dejstvo dopire do žarišta bolesti. Primenjeno putem inhalacije ograničava prekomernu sekreciju sluzi iz pluća čime doprinosi olakšanju tegoba kod vlažnog bronhitisa. Baktericidno dejstvo aktivnih sastojaka povoljno deluje na oporavak kod infektivnih plućnih bolesti i tuberkuloze, ograničavanjem širenje infekcije, olakšanjem izbacivanja gnojnog sekreta čime se ubrzava ozdravljenje. Upotreba bobica kleke doprinosi poboljšanju apetita i jačanju imuniteta.

Antiseptično delovanje donosi olakšanje i kod bolesti želuca i creva praćenih grčevima, podrigivanjem, gorušicom i nadutošću. Baktericidna jedinjenja zaustavljaju procese truljenja i vrenja u organima za varenje otklanjanjem patogenih Coli bakterija, čime se normalizuje varenje.

Spoljna upotreba čaja i ekstrakata kleke doprinosi obnavljanju sluzokože, a pomaže i kod kožnih bolesti – akni, psorijaze, seboreje i ekcema. Kupke sa plodovima kleke doprinose ublažavanju glavobolje, a uvarak od iglica i mladih izdanaka kao kupka za noge otklanja otoke i povoljno deluje na cirkulaciju.

Taman i gust kao smola, ekstrakt klekinog drveta – Oleum Cadinum, tokom vekova je važio za pouzdano sredstvo za lečenje psorijaze, ekcema i hroničnih kožnih osipa.

… i još uvek su predmet naučnih istraživanja

Savremena laboratorijska istraživanja potvrdila su anti-inflamatorne i analgetske efekte ekstrakata kleke, kao i antimikrobne aktivnosti na Echerichia coli i gljivice iz soja Candida, odgovorne za digestivne i ginekološke infekcije, i dermatofite odgovorne za infekcije kože i noktiju. Takođe je potvrđeno inhibitorno dejstvo na rast bacila tuberkuloze, uključujući i sojeve otporne na rifampicin, izoniazid i streptomicin.

Ekstrakti kleke pokazali su i zaštitno dejstvo na ćelije jetre i aktivnost u sniženju nivoa lipida i holesterola, kao i pozitivan efekat na sniženje povišenog nivoa šećera u krvi.

Ekstrakti kleke, u laboratorijskim uslovima, pokazali su i antikancerogeni potencijal na umnožavanje kanceroznih ćelija pluća.

Pri upotrebi kleke postoje i ograničenja

U monografiji posvećenoj kleki, Evropska Medicinslka Agencija navodi odgraničenje u upotrebi: usled nedostatka pouzdanih podataka o bezbednosti, upotreba se ne preporučuje trudnicama, dojiljama, deci i osobama mlađim od 18 godina. Kleku ne treba koristiti ni u slučajevima infektivnog intersticijalnog nefritisa, pijelitisa i pijelonefritisa. Ukoliko ni posle dve nedelje upotrebe ne dođe ni do kakvog poboljšanja ili se simptomi pogoršaju, uz pojavu groznice, spazma ili pojave krvi u urinu, potrebno je prekinuti upotrebu i obratiti se lekaru radi odgovarajuće dijagnostike i lečenja.

***

U našem proizvodnom programu je Čaj od ploda kleke, a klekine bobice ulaze u sastav Čaja za jačanje otpornosti „X“, Čaja kod psorijaze, Čaja kod zapaljenja zglobova, Čaja za mršavljenje, Čaja za ublažavanje tegoba kod kamena u bubregu i Čaja za regulaciju lučenja žuči.

***

Kleku prate mnoga verovanja i legende koje počivaju na ritualima ukorenjenim u svest i istoriju čovečanstva

Njene zimzelene iglice simbolizuju besmrtnost, dok se za aromatičan i balzamičan miris koji se širi pri njihovom paljenju veruje da pročišćuje duh i pruža zaštitu, otklanja zle sile i štiti životnu energiju. Kleka važi za najmoćnije zaštitno prirodno sredstvo, a tokom epidemija kuge u Srednjem veku vladalo je verovanje da „jedući kleku i šipak izbegavamo preranu smrt“. Žvakanje bobica i paljenje grančica je u to doba, u nedostatku antibiotika, bio jedini način zaštite od pošasti.

Grane kleke su često ugrađivane u temelj kuće, kako bi se oterala loša energija. Za debeo sloj klekinih iglica postavljenih ispod poda verovalo se da udaljava miševe.

Umorni planinari bi obnovili snagu odmorom ispod klekinog stabla, a verovanje da je kleka izvor mladosti koji obnavlja životnu energiju, osvežava i donosi dobro raspoloženje sadržano je u jednom od njenih nemačkih narodnih naziva – „weckholder“ (onaj koji održava budnost).