GORKO LEKOVITO BILJE PODSTIČE OTPORNOST NA INFEKCIJE

Upotreba gorkog lekovitog bilja u narodnoj medicini poznata je od davnina. Tradicionalno, upotreba lincure, kičice, pelena, hajdučke trave, preporučuje se za poboljšanje apetita, stimulisanje lučenja žuči i olakšanje varenja.

Poznato je da zahvaljujući prisustvu specifičnih receptora, jezikom možemo detektovati pet vrsta ukusa: gorko, slatko, slano, kiselo i ukus koji naučnici nazivaju „umami“ (ukus blizak ukusu glutamata). Osnovna uloga ovih receptora je da pošalju informacije mozgu ne samo o vrsti hrane koju unosimo već i o njenom kvalitetu i eventualnoj toksičnosti. Dok je za prepoznavanje slanog, slatkog, kisleog ili „umami“ ukusa dovoljan samo po jedan tip receptora, za prepoznavanje gorkog ukusa potvrđeno je da postoji čak 25 različitih tipova receptora.

Nije bez razloga što je tokom evolucije naš organizam razvio tako bogat arsenal receptora za gorak ukus, jer, iako su neke gorke supstance u određenim dozama korisne za očuvanje zdravlja, veliki broj alkaloida gorkog ukusa predstavlja opasnost po zdravlje i njihov unos svakako treba izbeći.

Još 2009. Američki istraživači iz Ajove su potvrdili da se ćelije nosači receptora za gorko zajedno sa receptorima za slatko nalaze i u nosnoj sluzokoži i na unutrašnjoj površini pluća, a istraživači iz Pensilvanije objavili su u martu 2017 nove rezultate o lokalizaciji receptora za gorak ukus.

Veliko iznenađenje izazvala je činjenica da su receptori za gorko prisutni u čitavom organizmu i predstavljaju prvu liniju odbrane protiv brojnih infekcija. Receptori za gorko nisu nađeni samo na jeziku, u nosu i plućima, već i u srcu, crevima i drugim organima, što navodi na zaključak da čine deo urođenog imunog sistema različitog od onog koji se bazira samo na stvaranju anti-tela i rekaciji na antigene, kome je potrebno nekoliko časova ili dana da bi se pokrenuo. Odgovor receptora za gorko ima za prednost što mu je aktivnost neuporedivo brža i nastupa za nekoliko sekundi ili minuta, manje je usmerena i deluje kao izuzetno efikasan alarm za opštu uzbunu.

Ovi receptori za gorko posebno su osetljivi na molekule tipa acil-homoserin laktona (AHL) koje proizvode određeni sojevi patogenih bakterije kada dospeju na nosnu sluzokožu. Aktivacija ovih receptora šalje signal susednim ćelijama za proizvodnju azot-monoksida koji uništava ove bakterije, a pokreće i specifične ćelije u disajnim putevima na oslobađanje proteina sa antimikrobnim delovanjem koji su sposobni da imobilišu i unište brojne bakterije, uključujući i patogene Staphylococcus aureus i Pseudomonas aeruginosa.

Receptori za gorko prisutni na površini epitela disajnih organa, aktiviraju se u dodiru sa patogenim bakterijama, izazivaju i sinhronizovanu vibraciju trepljastog epitela, čime omogućavaju potiskivanje neželjenog sadržaja prema grlu, odakle se izbacuje kašljem.

Sa druge strane, naučnici su proučavali jedan specifičan receptor za gorko (polimorfni protein T2R38) koji je u dva oblika zastupljen u populaciji. Jedan oblik ovog receptora, čini ljude koji ga poseduju izuzetno osetljivim na ukus gorkog na jeziku. Ćelije sluzokože disajnih organa ovih osoba, izložene dejstvu bakterijskog AHL, proizvode azot monoksid, čime olakšavaju izbacivanje štetnih bakterija, što nije slučaj kod neosetljivih. Osobe koje snažno reaguju na gorčinu bi trebalo da su bolje zaštićene od infekcija. Prve epidemiološke studije pokazuju da su osobe osetljive na gorčinu mane podložne da razviju rinitis i sinuzitis.

Kako istraživanje uloge receptora za gorko predstavlja novu oblast istraživanja u medicini, postavlja se pitanje: može li stimulacija receptora gorkim supstancama ojačati imunitet i smanjiti potrebu za antibioticima?