BELA IMELA (Viscum album L.)

U svetu lekovitog bilja, bela imela zauzima posebno mesto. Njeni zimzeleni listovi su kožasti i obrnuto jajastog oblika a kora grana i grančica je iste, žuto-zelene boje. Iako su zimzeleni, listovi joj nisu trajni: mogu da prežive samo jednu zimu. Bela imela je dvodoma biljka – na jednoj cvetaju samo muški a na drugoj samo ženski cvetovi, i jedni i drugi su bledo žute boje, nežnog mirisa koji najviše privlači muve, zadužene za oprašivanje. Plod je bela, žilava, sluzava i lepljiva bobica. Sluz, poput gume, sprečava sušenje ploda koji ostaje svež i tokom višemesečne suše.

Poluparazitska je biljka, iz porodice Santalaceae, koja uspeva na mnogim vrstama drveća, crpeći iz stabla domaćina vodu i neorganske, mineralne materije. Raste u obliku malog okrglastog grma, rašljasto razgranatog, uspravnog i čvrsto pričvršćenog za granu domaćina. Odnos imele i drveta domaćina nije u celosti razjašnjen jer ima pokazatelja da osim neorganskih, imela crpe i organska jedinjenja, proizvode sinteze domaćina, kao i onih koji ukazuju na simbiotski odnos imele i domaćina – obzirom da je imela zimzelena, moguće je da tokom zime domaćinu ustupa asimilirane hranljive materije neophodne za njegov opstanak. Ova međuzavisnost imele i domaćina je veoma zahtevna za obe biljke i nameće održanje posebne ravnoteže, jer imela tokom vremena neminovno dovodi do odumiranja domaćina, a odumiranjem domaćina, propada i imela. Stablo domaćina joj je neophodno za život jer seme imele ne može proklijati ni u zemlji ni u vodi. Jedini način za uklanjanje ovog parazita sa stabala voća je odsecanjem napadnutih grana: skidanje same imele ne daje rezultat – ona će na tom delu ponovo izrasti. Kod jačeg napada imele, voćka – jabuka ili kruška – može sasvim uginuti.

Za rasejavanje imele i širenje semena zadužene su ptice (posebna vrsta drozda). Ptice se hrane mesnatim plodom,  i putem izmeta izbacuju seme koje se prilepi na granu domaćina ili na stablo drugog drveta. Ovako širenje semena je najčešće, a ogledi su pokazali da za kljiavost nije neophodan prolaz kroz digestivni sistem ptice, jer semenka može biti preneta na bilo koji način. Svojim lepljivim sadržajem lako se pričvrsti za granu drveta, vrlo brzo klija i počinje rasti. Haustorije imele lako prodiru kroz koru domaćina iz čijeg stabla crpu hranljive materije. Period cvetanja obično počinje krajem zime, od februara do aprila, dok plod sazreva od septembra do decembra meseca.

Domaćini su joj najčešće topola, jabuka i jela, a raste i na omorici, boru, lipi, brestu, vrbi, jasenu, orahu, kruški, šljivi, glogu, lešniku pa i na vinovoj lozi, dok se retko sreće na brezi, bukvi, platanu a najređe na hrastu. U zavisnosti od biljke „domaćina“ pripisuju joj se različita lekovita svojstva.

U magijskim ritualima i u cilju lečenja mnogih bolesti upotrebljava se od davnina, a među najstarijim dokumentima o beloj imeli smatraju se spisi Julija Cezara iz perioda Galskih ratova. Opisujući Kelte i njihova verovanja i običaje, Plinije Stariji je posebnu pažnju obratio na druide – sveštenike – čije ime na keltskom « druwides « ima značenje « veliki mudrac ». Uz hrast, za Kelte, bela imela je imala status « svete biljke » a njeno ime na galskom jeziku ima značenje « ona koja leči sve ». Doneta na stabla pomoću ptica, nebeskih stvorenja, ova biljka zahteva period od devet meseci kako bi donela plod. Sličnost sa periodom trajanja trudnoće kod ljudi davala je dodatni značaj njenoj jedinstvenosti. Posebno poštovanje druidi su imali za belu imelu sa hrastovog drveta : njeno skidanje sa hrasta obavljalo se sa velikom pažnjom uz primenu posebnog rituala i prinošenje žrtava. Obred se obavljao šestog dana mesečevog ciklusa, u prvom mesecu njihove godine i njihovog « veka » (vremenskog ciklusa od 30 godina). Grane sa listovima i plodovima sveštenik obučen u belo odsekao bi zlatnim srpom, odložio ih u belu kamenu posudu, a potom bi bogovima bila žrtvovana dva bela bika uz molitvu da im bogovi bogato uzvrate za prinetu žrtvu.

Novogodišnji običaj ljubljenja ispod grančica imele takođe potiče iz Keltskog doba i njihovog verovanja da dan početka Nove godine predstavlja pobedu svetlosti nad tamom i obećanje dobre berbe. Njeno magijsko i lekovito dejstvo povezivali su sa plodnošću – verovalo se da deluje protiv steriliteta i kod ljudi i kod životinja, kao i da je lek protiv svih otrova.

Osim u Keltskoj, imela se pominje i u Grčkoj mitologiji: pomoću njenih grana Enej je otvorio vrata podzemnog sveta. O njoj su pisali Teofrast i Dioskorid, a zapisi o imeli nalaze se i tokom Srdenjeg veka u delima Hildegarde iz Bingena (koja je preporučivala upotrebu imele sa kruške za lečenje grudnih bolesti i gihta), Paracelzusa i Hijeronimusa Boka, i kasnije u XIX veku u delima Sebastijana Knajpa (koji je preporučivao kod epilepsije i problema sa cirkulacijom krvi).

Iako tokom XVIII veka njena upotreba kao lekovite biljke od strane zvanične medicine opada, jer su se mnoga njena dejstva smatrala praznovericom, upotreba u narodnoj medicini ne gubi na značaju. Početkom 20 veka, posle mnogih slučajeva zaustavljanja krvarenja iz pluća kod obolelih od tuberkuloze od strane „narodnih vidara“, imela je opet uvršćena u Francusku Farmakopeju. Posebno mesto dodelio joj je Rudolf Štajner, otac antropozofske medicine u terapiji malignih bolesti.

Kao lekoviti deo biljke koriste se listovi ili manje grančice, koji se sabiraju od oktobra do sredine decembra i u proleće tokom marta i aprila. Bobice koje se koriste u narodnoj medicini sabiraju se od novembra do februara.

Bobice imele sadrže veliku količinu viskotoksina, magnezijuma i inozitola, a pepeo cele biljke sadrži više mineralnih soli od pepela drugih biljaka. Listovi i grančice bele imele sadrže polipeptide, proteine, lignane, biogene amine,  lektine, viscin, glikozid viskalbin, alkalod visciflavin, flavonoide, holin, vitamin C, polisaharide, glukozu, inozitol, skrob, stearin, masno ulje, saponine, soli oleanolne, palmitinske, fosforne i sirćetne kiseline, kalcijum i kalijum.

Lekoviti sastojci bele imele podstiču lučenje svih žlezda u sistemu organa za varenje što otklanja zatvor i sve prateće tegobe u vidu nadutosti i nadimanja, normalizuju prekomerno lučenje žuči, podstiču oporavak jetrinog parenhima u slučaju žutice i deluju preventivno na pojavu šećerne bolesti. Upotreba imele takođe doprinosi poboljšanju cirkulacije i opšteg stanja u slučaju zakrčenosti krvnih sudova, kao i normalizaciji krvnog pritiska, bilo da je on snižen ili povišen: aktivni sastojci imele podstiču cirkulaciju što dovodi i do bolje ishrane i jačajanja samog srčanog mišića i time dovode do ravnoteže i otklanjanja i propratnih tegoba kod pojava visokog i niskog pritiska, kao što su nalet krvi u glavu, uzbuđenja, vroglavica, glavobolja i zujanje u ušima.

Poboljšanjem cirkulacije krvi kod žena stabilizuju se menstruacje i otklanjanju bolovi u materici.

U narodnoj medicini koristi se svež sok iz mladih grančica i listova u lečenju neplodnosti žena ako su uroci neplodnosti učestalo krvarenje ili belo pranje, a peporučuje se i za zaustavljanje naknadnog krvarenje posle perioda babinja, krvarenja iz pluća i povraćanje krvi.

Čaj od bele imele koristi se i u vidu kupki za olakašanje tegoba kod proširenih vena. Narodna medicina ga preporučuje i za zaustavljanje noćnog mokrenja, zatim kao pouzdano sredstvo za smirenje živaca i zaustavljenje napada epilepsije, naročito ako su napadi podstaknuti smetnjama u želucu i digestivnom sistemu.

Tradicionalno se čaj od imele preporučivao i za ublažavanje dečjih grčeva, kod hipertireoze, za zaustavljanje unutrašnjih krvarenja iz pluća, nosa, i materice. Alergija na polen u narodnoj medicini se ublažava ušmrkavanjem čaja od imele.

Za pripremu čaja, se preporučuje ekstrakcija hladnom vodom tokom noći, a pripremljena količina se konzumira sutradan. Kod osetljivih osoba upotreba čaja može izazvati alergijske reakcije, glavobolju ili povišenu temperaturu, stoga je nužno pridržavati se preporučenog načina pripreme i upotrebe.

Savremena laboratorijska istraživanja potvrdila su delotvornost upotrebe bele imele kod srčanih problema, neuralgije, epilepsije, krvarenja i hipertenzije, kao i antikancerogeno dejstvo njenih aktivih sastojaka.

Ekstrakti imele se koriste za pripremu homeopatskih preparata za lečenje bolesti disajnog sistema i ginekoloških problema, i antropozofskih lekova koji se koriste kod obolelih od malignih bolesti.

Evropska Medicinska Agencija za sada nema monografiju posvećenu beloj imeli.

U našem proizvodnom programu su Čaj od nadzemnog dela bele imele i Kapi bele imele. Herba imele ulazi u sastav Čaja kod visokog krvnog pritiska, Čaja za bolju cirkulaciju BC, Čaja kod arterioskleroze, Čaja kod angine pektoris, Čaja kod strume i Čajne mešavine „Calendulae compositum“, a vodeno-alkoholni ekstrakt imele ulazi u sastav Kapi za srce i Kapi za bolju cirkulaciju.